Jednome je ime Šarac, a drugome Puta. Imaju svaki po jedanaest godina. Prtimo odavde pa do Kneževića i Gajića. Ako ne očistim put, ne može doći veterinar i ne mogu djeca sići. Za mene je lako, ja mogu i na šatorskom krilu, ali šta ćeš ako nekoga zaboli?

Kaže nam to 67-godišnji Radostav Knežević. Otkako je zapadalo, on sa Šarcem i Putom čisti puteve koji s magistrale na Manjači vode prema zaseocima Kneževići i Gajići. To je, veli Radostav, osam kuća, ali i tih osam mora imati put.

- Do Kneževića ima tri kilometra, a i Gajići nisu daleko. Treba mi pola sata da to sve „uredim“. Grijem se kako stignem. Rukavice su tu, a i trljam prste o prste, pa je lakše. Rakiju ne pijem. Nekad sam pio, pa sam imao moždani udar, jedva me spasili. Od tada ni kapi. Ima tome, evo, dvije godine - priča Radostav. 

Cijeli život, kaže, živi na Manjači. Ne želi dolje, u grad. Kućni prag je kućni prag. Zlopati se i nije mu lako, ali dom je dom. Djeca su u gradu, kao i unuci, a nedavno je stiglo i praunuče.

- Kako živimo? A čuj, kako stignemo i kako moramo. Kosimo, kupimo, držimo stoku. Ali, stari smo. Mladi su svi otišli. Ostali samo mi matori. Cijeli se život patim, nemam penziju. Velim ti, jedino me Bog nije bio i mlin mlio – priča Radostav.

Reporteri „Avaza“ krenuli su za Radostavom u obilazak zaselaka do kojih vode putevi koje on i njegovi dorati čiste. Na jednoj krivini je auto stao i nije mogao dalje. Radostav odvezuje konopac sa svoje „grtalice“ i privezuje ga za auto. 

- Sad će moji konji vas izvući, ništa se ne brinite – veli Radostav.

Govorimo mu da je to sjajan detalj za reportažu i da imamo odličan antrfile. 

- Nemate, nemate, ne može to bez konopca – odgovori Radostav.