Nakon devet uspješnih putovanja po obalama sjeverne Kanade, došao je 1. oktobar 1931. godine kada se natovaren krznom našao zarobljen u ledu, vraćajući se u pravcu Vancouvera. Na veliku žalost kapetana Jona Cornvela i posade, zima je došla ranije nego što su očekivali.

Posada je napustila brod i otišla do obližnjeg grada Barova ne bi li se sklonila od sve gorih vremenskih uslova, a kada se dva dana kasnije vratila videla je da se led se pomjerio i da se “Baychimo” oslobodio. 8. oktobra se ponovo zarobio, ali ovog puta je bilo gore nego prvi put.

Konačno, 15. oktobra, kompanija “Hudson’s Bay” je poslala spasilački avion ne bi li izvukao 22-članu posadu, međutim, njih petnaestoro je ostalo sa brodom čekajući povoljnije uslove za njegovo izvlačenje, u čiju su svrhu nedaleko sagradili drveno sklonište.

Snažna mećava je udarila 24. novembra, a kada je prestala od “Baychimo-a” nije bilo ni traga. Kapetan je zaključio da se brod oslobodio tokom snežne oluje i da je potonuo.

Međutim, nekoliko dana kasnije, jedan Inuit je vidio brod 72 kilometra daleko od njegove pređašnje pozicije. Posada je došla i, zaključivši da brod neće preživjeti zimu, uzela je najvrednija krzna i odletjela avionom koji je ponovo došao po njih. Tako je “Baychimo” napušten.

Međutim, nije potonuo, čudesno je preživio tu zimu. I ne samo tu zimu nego i mnoge naredne zime koje su došle poslije nje. Naime, nekoliko mjeseci kasnije je primećen 480 kilometara istočno. U martu 1932. je viđen kako mirno pluta pored aljaske obale. Nekoliko mjeseci kasnije je ponovo viđen. Pa tako su ga nekoliko godina za redom viđali, te onda ponovo 1939. je viđen u dva navrata.

A onda je nestao.